Većina ljudi živi u zabludi da je mozak ono što upravlja čovekom i njegovim životom.
Mozak je samo organ, baš kao što su naša pluća, srce, jetra, bubrezi i svi drugi organi, ali...
Ono što pokreće i upravlja svim našim organima i sistemima, pa samim tim i našim mozgom...
To je naš lični operativni sistem, koji se naziva UM!
Um nije organ, on ne može da se opipa i ne može da se vidi, ali um definitivno postoji.
Zbog takvih, naizgled metafizičkih osobina, Um je nešto što zbunjuje većinu ljudi...
Model Uma
Za većini ljudi uobičajeno razmišljanje i objašnjenje na tu temu glasi:
Mislim, znači postojim – I to je tako!
Ipak, to nije samo tako, istina je mnogo kompleksnija. Svako od nas je to što jeste, kao rezultat rada njegovog uma.
Model uma koji ovde predstavljamo, pomoći će vam da bolje razumete sebe, svoj život i na osnovu toga započnete sa sopstvenim procesom promene.
Jedna od najvažnijih istina, koju svaki čovek treba da shvati, njegov život u njegovom telu istovremeno se dešava na dva nivoa.
Mi istovremeno živimo svoje živote na “spoljnom - čulnom - svesnom” i na “unutrašnjem - emotivnom - podsvesnom” nivou uma.
Nivoi našeg uma su u neraskidivoj vezi i ponašaju se potpuno u skladu sa zakonima prirode.
Ono što većini ljudi nikad nije objašnjeno glasi:
Naša spoljno-fizička realnost, uvek je rezultat rada našeg untrašnjeg-emotivnog nivoa.
Šta mi znamo kad se rodimo?
Svaki čovek od perioda kad napuni godinu ili dve, preciznije od momenta kad progovori, biva usmeren i fokusiran na učenje znanja i veština koje su mu neophodne da bi funkcionisao u spoljnom svetu.
Kako godine polako prolaze i rastemo, mi non stop učimo nešto o spoljnom svetu i zbog toga polako postajemo 100% orjentisani i fokusirani isključivo na spoljni svet.
Zašto na spoljni svet?
Zato, što sve što učimo tiče se spoljnog sveta. Niko nas nikad ne uči o nama samima i našim unutrašnjim dešavanjima.
To počinjemo da otkrivamo i učimo tek kasnije, kad odrastemo.
Zašto se stalno ne smejemo?
Pošto smo taj inicijalni način učenja ponovili nebrojeni broj puta, to je postao naš primarni, automatski način posmatranja svega što se dešava sa nama i u nama.
U skladu sa tim, onog trenutka kada počnemo da primenjujemo zakonitosti koje važe u spoljnom svetu, na naš unutrašnji svet, odnosno na naše telo (uključujući i glavu), desi se momenat totalnog neznanja.
Zašto neznanja?
Zato što informacije koje nam pokazuju da se nešto neprijatno ili loše dešava u našem telu, ne mogu biti evaluirane i procenjene putem naših čula.
Ne mogu biti procenjene zato što ni jedno od naših 5 čula nije okrenuto na unutra.
Mi tada iz najbolje želje i namere da pomognemo sami sebi, radimo ono što smo radili svaki put kad nam je nešto bilo nepoznato...
Čitamo, slušamo i istražujemo o tome, ali koliko god se trudili, sav taj napor i dalje ne menja postojeće, činjenično stanje u našem telu.
Drugim rečima, u skladu sa našim primarnim načinom učenja, sve što radimo pokušavajući da napravimo promenu, nekako uopšte nije dovoljno.
Nije dovoljno, zato što se sve vreme zadržavamo isključivo na našem mentalnom procesu.
Mentalni proces je proces skupljanja informacija, objašnjenja i tumačenja u vezi nečega.
Međutim, mentalni proces nikada ne može da promeni fizičko, činjenično stanje. Fizičko stanje se menja isključivo fizičkim akcijom tj. konkretnim radom.
U skladu sa tim, svako od nas može do sudnjeg dana da razmišlja o tome da bi neki predmet trebalo pomeriti ili skloniti, ali sve dok fizički ne uzmete taj predmet u svoju ruku i pomerite ga, taj predmet će ostati na istom mestu.
Analogno tome, mi mentalno možemo da pokušavamo da promenimo nešto u sebi, tako što čitamo knjige, priručnike i razna uputstva o tome kako bi trebali da se osećamo, ali mi time ništa konkretno ne menjamo.
Zašto voda ne teče uzbrdo?
Postoji nebrojeno knjiga i uputstava koja kažu da treba da budemo pozitivni, puni ljubavi prema celom svetu i prema sebi, puni pozitivnih misli, i slično. Čitajući sve te knjige, mi puni nade sedimo i čekamo promenu...
A, desi nam se Ništa! - Zašto je to tako?
Zato što su čitanje knjiga i raznih uputstava isključivo naša mentalna aktivnost. I ona definitivno ima svoju ulogu, ali sve dok ne uradimo i ostale neophodne aktivnosti, ništa bitno se neće desiti.
Te druge aktivnosti, koje mi ne radimo, tiču se našeg tela.
Gde mi kao što sama reč kaže osećamo sve naše probleme? - Naravno, u svome telu, a gde drugo!
Znači, sve dok se bavimo isključivo mentalnim aktivnostima, a ništa ne radimo sa našim fizičkim osećanjima, ništa konkretno promeniti nećemo.
Ko je ovde lud?
Evo jednog plastičnog primera:
Pretpostavimo da ste nakon dugog smišljanja, upravo otkucali pismo na vašem računaru. Pritisnuli ste taster štampe i odštampali to pismo.
Gledate u papir i zaključite da vam se ne sviđa jedan pasus. Uzimate gumicu i brišete taj pasus, iskreno želeći da ga nema, a onda zadovoljni urađenim ponovo pritisnete taster štampa.
Štampač zuji, a vi nestrpljivi, puni pozitivnog očekivanja, papir napokon izlazi iz štampača i....
Taj nesretni pasus se opet pojavljuje, kao sastavni deo pisma.
Pitate se, kako je to moguće? Upravo ste ga obrisali i iskreno poželeli da ga nema!
Uzimate veću gumicu, duže brišete, ponavljajući pozitivne afirmacije: “Nema ga, Nestaje, Ne želim ga ovde’’ ...
Pritisnete opet taster štampe, kad evo ga opet. Nakon svakog novog pokušaja, isti pasus je i dalje tu.
Odlazite do najbliže knjižare, kupite najnoviji bestseler za samopomoć: ‘Tajna Efektivnog Brisanja’ temeljno ga proučite i zaključite da sada imate svo neophodno znanje koje vam je potrebno.
Sad kad ste stvarno spremni, puni optimizma, misleći pozitivne misli pritiskate taster štampe i... neželjeni pasus je opet tu!
Pitate se: Kako je ovo moguće? Ko je ovde lud?
Tada krećete da analizirate gumicu, pa štampač, pa kvalitet papira... Po staroj navici, uporno pokušavate da pronađete odgovore i objašnjenja negde napolju, izvan vašeg kompjutera...
Ovo zvuči poznato, zar ne?
Ovakve i slične situacije dešavaju se većini ljudi non-stop. Dešava se zakonitost uma: Spoljni fizički rezultat našeg unutrašnjeg rada - Nikada ne može biti promenjen na 'spoljnom-fizičkom' nivou.
Ne može biti promenjen, bez obzira na sve naše želje, lepe misli i sve pokušaje brisanja spoljnih demonstracija. Fizički rezultat ostaje isti, zato što je on uvek posledica našeg unutrašnjeg rada.
To znači, ’fizički rezultat’ se može promeniti samo na nivou stvaranja, odnosno na našem ’unutrašnjem nivou’.
Zakonitosti Uma
# Svaka informacija, misao i memorija izaziva našu 'telesnu-osećajnu' reakciju!
Naša osećanja utiču na sve funkcije našeg organizma. Većina naših telesnih senzacija, odnosno osećanja prosto je neprimetna za našu svest pa nam ona deluju savršeno neutralno, odnosno normalno.
S druge strane sve situacije i informacije koje izazivaju jaku telesnu reakciju ostaju zabeležene u našoj podsvesti u formi neprijatnih osećanja.
Primer: Kada neka sadašnja situacija počne da vibrira u skladu sa nekom prošlom situacijom ili dešavanjem, mi trenutno osećamo emotivni flešbek. Ponovo se pokreću inicijalna osećanja koja su nastala pre mnogo godina kao posledica našeg prvog utiska u toj situaciji.
# Svesni nivo našeg uma ne zna kako da barata sa osećanjima!
Zato što su osećanja informacija koja do svesti ne dolazi putem naših pet čula. Osećanja dolaze iznutra, a ne spolja i to totalno zbunjuje našu svest.
Svaki put kad nam se u nekoj situaciji pokrenu osećanja, naš svesni um se pomera u stranu i mi u takvoj situaciji reagujemo automatski odnosno podsvesno.
# Ono što um očekuje da se dogodi, obično se i dogodi!
Čitav naš organizam radi i reaguje u skladu sa našim osećanjima. Potpuno je nebitno da li su osećanja pokrenuta kao rezultat našeg maštanja ili su pokrenuta kao posledica situacije u kojoj se nalazimo.
Pokrenuta osećanja, aktiviraju automatske programe našeg ponašanja i naše telo radi apsolutno sve da bi ispunilo zadatak tog programa.
Naše ponašanje umnogome zavisi od naših stavova o sebi i pratećeg mentalnog očekivanja. Sad, znajući ovo setite se koliko ste puta rekli i doživeli: “Ono čega sam se najviše plašio, to mi se i desilo“.
# Imaginacija je uvek jača od logike!
Svesni razlozi i logična objašnjenja su neizmerno slabi u odnosu na našu imaginaciju. Osećanja i mentalne slike (sećanja) isključivo su vlasništvo naše podsvesti.
Racionalno, svesno razmišljanje, uvek biva nadjačano našom imaginacijom brzo i lako. Bilo koja ideja podržana snažnim osećanjima kao što su strah, bes, mržnja, tuga, nikada ne može biti promenjena svesnim, racionalnim i logičkim razmišljanjem.
# Jednom prihvaćena sugestija, izaziva sve manji otpor sa svakim narednim ponavljanjem!
Svaki program ponašanja (kako dobar tako i loš) uvek se zasniva na početnoj sugestiji i osećanjima, koje je ona izazvala. Naš mentalni model ponašanja stvara se vrlo lako, pogotovo ako se početna sugestija ponovila mnogo puta.
Jedanom prihvaćena sugestija od strane naše podsvesti, praćena dodatnim sličnim sugestijama stvara naš model ponašanja u rekordnom roku. Ovo pravilo uvek važi, kako za dobre, tako i za loše modele ponašanja.
Na primer: Neki ljudi veruju da u kritičnim momentima moraju zapaliti cigaretu ili popiti čašicu žestokog pića ili popiti tabletu za smirenje da bi efikasno funkcionisali. Bez obzira koliko je to netačno i pogrešno, to je postala njihova istina i oni to stalno rade.
# Svako naše uverenje ostaje na snazi sve dok ga ne zamenimo novim!
Jednom usvojena informacija postaje uverenje, koje je maksimalno zaštićeno i prosto ga je nemoguće promeniti svesnim logičkim objašnjenjem.
Kad smo jednom nešto prihvatili kao način razmišljanja i ponašanja, naš um se trudi da to i sačuva. I što više vremena prolazi to uverenje sve lakše postaje model našeg ponašanja, odnosno navika.
#Svaka, osećanjima pojačana reakcija, postaje organsko stanje!
Savremena medicina je potvrdila teoriju da većina nezdravih stanja nisu organskog porekla. Drugim rečima, neprijatna i nezdrava stanja proizvod su našeg uma, koji kontroliše sve funkcije našeg organizma.
To znači da određena neprijatnost ili neka druga manifestacija nepravilnog rada određenog organa ili dela organizma, javlja se kao direktna posledica naših potisnutih osećanja.
# Svesni napor nikada ne utiče na podsvest!
U slučaju da imate problem sa spavanjem, odnosno insomniu, ovo pravilo vam je itekako poznato.
Što se više trudite da zaspite, sve manje vam se spava. Zato pravilo glasi: Kad poželite da utičete na podsvest, nema žurbe i prečica – radite lagano i bez pritiska.
Sumo Sumarum
Da zaključimo: Mi funkcionišemo koristeći dva nivoa uma, svest i podsvest. Svest je spoljni nivo koji upravlja našim čulima a, Podsvest je unutrašnji nivo koji upravlja našim telom.
Ta dva nivoa rade u simbiozi i čine proces koji se zove život.
Procesor koji povezuje program rada naše svesti i podsvesti je mozak.
Znači, naš mozak ne odlučuje ko smo, šta smo i kakvi smo, mozak je samo procesor. Um je program koji bira i odlučuje. Pri tome, naše postojeće znanje definiše trenutne mogućnosti našeg uma.
Kad jednom usvojite principe rada našeg uma, biće Vam lako da koristeći ovaj model uma razumete sopstveni život i promenite u sebi sve što želite!
